уторак, 28. фебруар 2017.

Predizborna gužva u autobusu gradskog saobraćaja

Beogradski špic je teško objasniti ako ga niste doživeli. Svi negde krenuli pa se zaglavili. Kolona uvek ispred vas a sviraju samo oni iza vas. Tako je ako ste motorizovani učesnik u beogradskom saobraćaju. Ja imam sreću da me drugi voze kao i moju decu, znači nas četvoro, pride još jedan ranac, jedno ćebe koje je u rancu, dve-tri igračke i par crteža izuzetne umetničke vrednosti jer su poklon od drugara a koji moraju da se nose u ruci da se ne gužvaju. Mi  smo jedna vrlo neorganizovana gomila koja bi da zauzme četiri mesta u autobusu gradskog prevoza pa još u vreme špica.

Klackamo se mi tako svaki dan po kiši, snegu, vrućini i polako rastemo pa sad možemo sami da sedimo. Dok oni sede, mama stoji i budno motri. Dobro ne baš svi, jedno još uvek mora da se drži. Ponekad svi stojimo. Mislite da je to čudno? Nije. Evo danas smo stajali i to nas dvoje na stepenicama. Sad se pitate kako držati toliku decu, tj. njih troje a dve ruke. U pitanju je jedna teorema koja još nije dokazana a ja sam na dobrom putu da je dokažem, da sa trećim detetom majci izraste treća ruka. Meni sigurno jeste, jer je okidač za ovaj fenomen vožnja gradskim autobusom. A ja sam redovno izložena ovom odlučujućem faktoru. Danas čak nisam morala da ih držim jer nisu mogli da padnu ni da su hteli. Nema gde ni da se pomeriš a kamoli da padneš. Na prvom sedištu starija gospođa i gospodin sa štakom a preko puta baka sa unučetom. Drugi mudro ne okreću glavu, mada i da jesu, ne bih mogla da se probijem sa decom do njih.

Proleće stiglo, prvo sunce posle zime upeklo i sve zamirisalo. Nafta, rđa, ostarela isflekana sedišta, a ljudi u zimskim jaknama, pa vruće, pa se znoje. Kažem ja, sve zamirisalo. Gledam odozgo sina kako se drži a diše na usta, osetio i on mirise, na kraju se uhvati za nos. Devojčica se ne buni zbog mirisa već traži da joj skinem kapu od jakne, vruće joj. Ne mogu, za kapu je držim da ne padne. Zaustavi se naš dragi prevoznik i mi udahnusmo svež vazduh i protegnusmo ekstremitete. A sutra opet isto, nova tura, nova avantura.

уторак, 14. фебруар 2017.

Dan zaljubljenih na drugačiji način

Pa danas je dan zaljubljenih! Iznenadih se u pet popodne kad čuh na televiziji. Ja sam zaboravila tako važan datum. Mislim, ima tu još poneki bitan datum ali kako sam sebi smela da dozvolim da zaboravim ovakav praznik, gore bi bilo samo da sam zaboravila da je 8. mart. I kako sad da izađem mužu pred oči.

Posle deset godina zajedništva, ja sam zaboravila da sam zaljubljena. Mislim, nisam ja zaboravila ali tradicija kaže da jesam. Ako sam zaboravila da je danas praznik za zaljubljene, tačnije za zaljubljene katoličke veroispovesti, jer oni koji su druge veroispovesti imaju drugi dan u godini kada veličaju tu omiljenu emociju. Ali da ne bi nekoliko puta godišnje morali da kupujemo plišane mede, čokoladne bombone u obliku srca i crveni veš, prećutno su svu pristali da ga slave 14og februara, a i bilo bi glupo da mi muž kupi vinogradarske makaze. Sada ću morati da smislim kako da iznenadim muža i kako da proslavimo ovaj poseban praznik.

понедељак, 13. фебруар 2017.

Koliko je teška sreća?

Iz tuge se uvek rode neka pitanja. Ljudi više razmišljaju i preisputuju se kada su tužni. Kada si srećan pa srećan si, šta ima da se pitaš i razmišljaš. Ali neka tuga te uvek podseti šta je sreća, kao da ne možeš biti srećan ako nisi bio tužan.
Kako da izmeriš sreću? Koja je merna jedinica? Zašto nam je uvek tuđa sreća veća i teža od sopstvene?

Danas u pekari prilazi mi dečak od nekih desetak godina, nešto mi nerazgovetno i tiho priča.  U ruci mu providna  plastična čaša a u njoj neka sitnina. Razabiram tek poneku reč, ručak....sitno...da jedem...Ubacih mu neku sitninu i naručih hleba preko pogače, jer moju decu je čekao topao ručak ali su hteli đevrek za kasnije. Na vratima nam se sretoše pogledi. Izvadih još i stavih u čašu, iznenadio se. Nasmeja se iskreno i oči mu zasijaše. Dovoljno za večeru, možda će biti za braću i sestre. Srećan će doneti hranu jer to je velika stvar, biti sit. Jutros kad je ustao nije razmišljao kako nema para da letuje na Maldivima, da kupi novi tablet, nove Nike. Razmišljao je kako da ne bude gladan. O čemu ste vi razmišljali? Šta nam je danas trebalo za osmeh? Za sreću?

Neko će reći zar je hrana dovoljna za sreću? To je osnovna životna potreba. Ja kažem jeste ali pitajte i dečaka iz pekare. Treba se radovati svemu i najsitnijem detalju, komšijskom dobar dan, ručku, knjizi, detetu, čoveku. Ako su svi vaši dragi večeras zaspali u toplom krevetu, zaspite sa osmehom, radujte se. Neko večeras neće spavati, jer ispraća nekog svog na poslednji put. Suze će urezati tragove u duši do kraja života. Ne sme da nam otvori oči nečiji odlazak zauvek.Bili ste ljuti danas, i razočarani i besni i grubi a da li ste bili srećni? Sve između je sreća samo što niko ne gleda šta je između.

Za sreću ne treba razlog. Za tugu, za bes, za razočaranje treba razlog a sreća ne traži ništa, samo da je primetimo. Razlog je izgovor kako bi našli mernu jedinicu za sreću. Ne postoji mala sreća jer ako postoji, onda je velika. Sreća je nemerljiva i neuporediva kategorija i kada to shvatimo, živećemo u sreći.