уторак, 31. октобар 2017.

Sakupljate li sličice sa svojom decom?


Danas sam sa sinom lepila sličice u ne znam koji po redu album. Svaki put kada počnemo da lepimo sličice i otvaramo kesice ja osetim talas sreće i zadovljstva. Priznajem, radujem se sakupljanju sličica više od moje dece. Sa svakim okretanjem stranice i traženjem broja, mene sećanja prebace u osamdeset i neku godinu. Sneg napadao do drvenog prozora a ja svaki čas provirujem da vidim da li dolazi tata. Polako pada mrak. Dolazi tata i donosi nove kesice sličica. Kakva je to radost bila?!Ne sećam se zašto je nestalo struje ali se sećam kako pri svetlosti sveće lepimo sličice svi zajedno u crveni album sa velikom slikom Tarzana na koricama. Taj osećaj se vrati sa svakim albumom koji popunjavam sa svojom decom. 

Nauka ima vrlo pozitivno mišljenje o ovom hobiju, možda po malo i zaboravljenom. Sakupljanje sličica već kod male dece podstiče razvoj memorije i fine motorike. Kod malo starije dece je sjajan izvor učenja. Mnoge mame se mršte pri samom pomenu reči fudbal ali albumi sa fudbalerima su genijalna stvar za vašu decu. Sada će mnoge tate da se obraduju a nisu ni svesni kakve sve to mogućnosti otvara za te male sunđeraste mozgove koji upijaju svaku čijenicu, za nas možda nebitnu. 

среда, 25. октобар 2017.

Brauni (Brownie)


                                                                                                                                                                   
Brauni je pravo rešenje kada ste tužni, kada imate nenajvljene goste, kada niste na dijeti a pored svega obožavate čokoladu. Njegova tajna je u sočnosti i mekoći. Ja volim  ponekad malo da menjam recepte, pa sam ovaj obogatila višnjama. Greh nije greh ako se ne spoje višnje i čokolada. Za mene je to dobitna kombinacija kada su slatkiši u pitanju. U originalnom receptu nema višanja pa vi možete napraviti neku drugu grešnu kombinaciju a u komentaru mi pošaljite vašu grešnu ideju. 





Sastojci:
3 jaja
200+100gr čokolade
160gr putera
5 kašika šećera
3 kašike brašna
1/2 praška za pecivo
višnje (smrznute)

субота, 14. октобар 2017.

Čovek sa šeširom

Kiša, ona jesenja, dosadna, dan je učinila težim. Sitne kapi, gotovo izmaglica, lepile su se na žuto lišće i već raskvašenu zemlju. Šešir je bio sve mokriji i tamniji. Više se nisu videle masne fleke od prstiju a braon boja se prelivala u crnu. Na obodu su se videle mrlje od žute zemlje. Jedan kamenčić se zavukao pod crnu traku. Žuta zemlja pomešana sa kamenjem presijavala se na kiši.

Zaboden u zemlju pored šešira iskrivio se štap. Boja mu se na mestima izlizala a lak spao. Iza njega šepurio se drveni krst, sjajan i nov. Preko belih plastičnih slova padao je mokar peškir i moglo se pročitati samo MIR....OVIĆ. Toliko na kraju ostane. Nekoliko slova imena i prezimena, šešir i štap. Ono što je vredno uzeće oni koji će se svađati oko imovine i koji će ponosno ispisati svoje ime na spomeniku.

Posle toliko godina su se razdvojili. Sada se plašio vetra više nego ikada. Oduvaće ga u šumu pored i zaplesti ga u trnje. Pocepaće ga. Biće to njegov kraj. Više nema ko da ga traži, da ga otrese o kolena i vrati na glavu. Sad zna kako je onoj glavi bez njega i ne ljuti se više što ga je nekoliko puta izgubio dok se pijan vraćao kući i što ga jednom ispustio u potok pa se izmokrio i spljoštio. Oprostio bi mu i što je puštao unuke da ga šutiraju i ubacuju loptu. Teška mu je ova žuta zemlja, navikao se na ono malo sede kose. I ova kiša mu je teška ali da bar ne duva vetar. Samo je pitanje trenutka kada će da ga prevrne i zakotrlja. A još bi da mu nešto oprosti....


.



уторак, 19. септембар 2017.

Slabi udarci jače bole

Taj jedan mali sitan udarac me potpuno izbacio iz ravnoteže, ta neizgovorena reč me nokautirala. Iza mene gomila udaraca rasutih po celom telu ali taj jedan slabašan, bio je dovoljan da me baci na pod. Bilo ih je nekoliko u nizu. Ti slabašni se tako zadaju. Jedan za drugim dok se ne poentira. Dok kolena ne dodirnu pod. 

Oni koji ih zadaju ne znaju da udare jače jer to nije njihov stil. Jaki udarci odmah bace na pod, glava na beton. Zadaju ih jaki ljudi, sigurni i samouvereni, oni koji poštuju protivnika. Ovi drugi vole da mrcvare, da udare pa da se sklone. Kriju se, takva im je priroda. Misliš da je greška. Nisam sigurna ni da li je to prvo i bio udarac. Drugi udarac već vraća u stvarnost ali nosi i pitanja. Zašto? Kako? Jesam li ja to izazvala? Treći je taj. Zavrti se tlo pod nogama. Noge koje su izdržale najjače udarce sada klecnuše. Nisam odmah pala, to je onaj trenutak kada me šok održa na nogama. Lelujam ali se držim. Pa zar sad da klekneš a sve si to izgurala? Zašto je sada drugačije? Zašto suze kada si obećala da nema više tih reči koje će da povrede? Zato što si poštovala, verovala, trudila se, ćutala da ne povrediš, pravila se da ne čuješ, da ne razumeš, da održiš, da sačuvaš... Greške,greške, greške.....

недеља, 20. август 2017.

Budimlijska avantura

Pogled sa naše terase
Neočekivana nagrada, portala Roditelj Srbija i Kluba Budimlija, ispunila je jednu želju koja je odavno bila spremna i čekala trenutak kada da se ostvari. A kada se tako iznenada ostvarila rešila sam da je malo nadogradim. Ovu nadogadnju nisam odmah saopštila mužu jer je on vozač i ta nadogradnja se najviše ticala njega i kilometraže. Zato sam je iskusno predložila pred sam put i naravno, pristao je. Naša nagrada bila je pansion u Klubu Budimlija a ja sam malo obogatila program i dodala posetu Tršiću, to nam je usput. Iz Budimlije nastavljamo putovanje ka etno selu Sunčana reka na Drini a usput da malo svratimo do Banje Koviljače. U povratku sa Drine je poseta Gučevu jer pogađate, i to nam je usput, samo 10 kilometara sa glavnog puta.

Naša odrednica Klub Budimlija nalazi se par kilometara od Tršića, a kako smo se tamo proveli pročitajte ovde. Mi smo uz pomoć navigacije lako pronašli ovo skriveno mesto. Ako nemate navigaciju tu su vredni seljaci koji su još sigurniji putokaz od GPS-a. Još na ulazu smo shvatili da je neko želeo da lepotu ovog sela podeli sa svetom a naročito sa decom.

Od Banje Koviljače do Drine

Kupatilo kralja Petra I Karađorđevića
Našu Budimlijsku avanturu smo nastavili ka novom cilju na reci Drini. Čim smo se popeli na brdo, shvatili smo da imamo divan pogled na Loznicu. Uživali smo u pogledu dok smo se spuštali ka Loznici a kada smo izašli iz grada, nastavili smo ka Banji Koviljači koja je na putu ka Bosni, nepunih pet kilometara posle Loznice. Bio je to tropski dan u Srbiji i svaki predah u hladu bio je spas. A gde bolje da se rashladimo nego u hladovini banjskog parka ispod planine Gučevo. Ovaj park je sačuvao svoj izgled i arhitekturu uprkos vremenu. Samo sam čekala da se pojave dame sa srpskog dvora u svojim haljinama sa čipkanim suncobranima i da pomislim da me je neko vratio na početak XX veka.
Banjski park

Banjski park se prostire na oko 40ha i drugi je po veličini u Srbiji. Centralni deo je fontana a okolo su smeštene vile Hercegovina i Dalmacija, čuveni Kursalon koji se trenutno renovira i parno kupatilo kralja Petra I Karađorđevića.

Legenda kaže da su karavani koji su prolazili obalom Drine, ostavili iznemoćalog konja pored izvora tople i smrdljive vode i nastavili put. U povratku su videli konja kako oporavljen pase i tako se uverili u lekovitost vode koja je zbog mirisa sumpora dugo nosila ime Smrdan banja. Baš zbog visokog sadržaja sumpora koristi se u lečenju reumatskih bolesti, problema sa kičmom i posle preloma kostiju. Prvi pisani izvori iz 1533. godine pokazuju da se narod lečio ovom vodom a kasnije su napravljene zgrade za smeštaj gostiju. Mnoge istorijske ličnosti su posećivale banju kao što su Dositej Obradović, Vuk Karadžić, Karađorđe i mnogi drugi. Kralje Petar I Karađorđević 1908. godine uz svoju rezidenciju podiže i savremeno parno kupatilo.

Tršić

Tršić se nalazi devet kilometara pre Loznice. Nekoliko kilometara od skretanja sa puta Valjevo-Loznica dolazi se do mesta gde je vreme stalo. Svima koji se brinu da tako bude, želim da kažem da tako nastave  i sačuvaju biser srpske istorije.  Ovde je rođen Vuk Stefanović Karadžić (1787-1864) najveći reformator srpskog jezika i pravopisa. Od ulaska u kompleks počinje šetnja kroz vekove spske tradicije i istorije. Priroda je prelepa. Svaka kuća je muzej na prvom mestu svojim izgledom. Vodenice, abadžijske radnje, vajati, magaze, kačare....Pored puta kao putokazi stoje, na drvetu ispisane poslovice koje je Vuk sakupljao.